Čitalački kompas: Kako pronalazimo, biramo i volimo knjige

Svaki čitalac nosi unutrašnju mapu sveta književnosti. Na njoj su obeležena mesta koja su ga oblikovala, priče koje su ostavile ožiljke na duši i autori koje neizostavno spominje kad ga neko upita: „Ko je tvoj omiljeni pisac?“ Ovo pitanje, naizgled obično, zapravo otvara čitav univerzum ukusa, sećanja i emocija. U nastavku sledi putovanje kroz najzanimljivije aspekte čitalačkog iskustva - od odrastanja uz lektire do zrelih izbora, od ljubavnih priča koje su nas rasplakale do pisaca čije bismo knjige uvek držali na dohvat ruke.

Omiljeni pisac - lična karta čitaoca

Odgovor na pitanje o omiljenom piscu otkriva više nego što se čini na prvi pogled. Neko će bez razmišljanja reći Dostojevski, diveći se psihološkoj dubini i mračnim pejzažima ljudske duše. Drugi će možda izabrati Iva Andrića, čije rečenice poput mosta spajaju istoriju i večnost. Ima onih koji se uvek vraćaju Šekspiru, a neki pak danas najviše čitaju Paula Koelja ili Markeza. Zanimljivo je kako se omiljeni autor menja s godinama - u mladosti nas privlače pobunjenički glasovi, kasnije tražimo mudrost i smirenost.

Kad čitalac kaže „uvek Sekspir, uvek, uvek“, razume se da u njegovim dramama pronalazi sve - ljubav, mržnju, vlast, porodicu - nenadmašivu mapu ljudske sudbine. S druge strane, onaj ko odgovori „od naših - Stanković, Šantić i Andrić, od stranih definitivno Šekspir“ pravi most između lokalnog osećanja i svetske prepoznatljivosti. A kad neko kaže „uvek Sekspir, uvek“, jasno je da je pronašao nešto bezvremeno.

Knjiga koja je na vas ostavila najveći utisak u pubertetu

Mladalačko čitanje je poput prvog zaljubljivanja - snažno, često bolno i potpuno iracionalno. Postoje naslovi koji se u sećanju urežu tako duboko da i decenijama kasnije izazivaju istu jezu ili ganutost. „Mi djeca sa kolodvora Zoo“ je jedna od takvih knjiga. Ona koja je mnoge tinejdžere uvela u svet mraka, zavisnosti i gubitka nevinosti. Kako neko reče, „15 dana posle čitanja nisam spavala“ - i zaista, sirova ispovest o deci narkomanima sa berlinske stanice ostavlja ožiljak.

Tu je i „Mali princ“, knjiga koja se čita na različitim nivoima: u pubertetu kao bajka o prijateljstvu, kasnije kao filozofska refleksija o ljubavi, odgovornosti i prolaznosti. Nekome je to bio „Grička vještica“ - iako je to serijal, a ne pojedinačna knjiga - dok su drugi osvojili klasike poput „Ane Karenjine“, „Prozak nacije“ ili „Beleške jedne Ane“. Neki su se u tim godinama susreli i sa Crnjanskim ili Andrićem, pa je utisak bio profesionalnog karaktera (neko je čak rado birao Crnjanskog za diplomski rad).

Ne smemo zaboraviti ni „Danteovu Božanstvenu komediju“, koja se rano pročitana doživi kao potpuno drugačija u odnosu na kasnija čitanja - knjiga koja je u mladom umu probudila maštu i potrebu za stvaranjem.

Da li ste voleli da čitate lektire u školi?

Lektira je verovatno najkontroverznija reč u čitalačkom rečniku. Ima onih koji je obožavaju - gutaju sve što program propisuje, čak i više. „U 7. razredu sam pročitala stotinak knjiga za svoju dušu i čini mi se nijednu lektiru“ - priznanje koje otkriva da je čitalac već daleko odmakao od obaveznog štiva. Drugima su lektire izazivale otpor upravo zato što su bile obavezne. „Nikad nisam volela lektire, ne volim kada me neko tera da čitam.“ Ipak, i među onima koji nisu voleli lektire, postoje naslovi koji su ih osvojili - „Proces“ Kafke, „Stranac“ Kamija, „Derviš i smrt“ ili „Zločin i kazna“. Kao da su neke knjige jednostavno bile iznad pukog obaveznog čitanja.

Postoje i lektire koje su izazivale pravu agoniju. „Robinson Kruso“ je za mnoge ostao sinonim dosade, dok je „Ana Karenjina“ jedno vreme bila na zlom glasu - preobimna, preširoka. Ipak, vredi pomenuti da mnogi koji su je mrzeli u srednjoj, kasnije su je pročitali s uživanjem. „Čekajući Godoa“ je podelio mišljenja: dok su neki bili fascinirani apsurdom, drugi su ga smatrali besmislenom patnjom. „Na Drini ćuprija“ - remek‑delo, ali i izazov; neki su je ostavili posle nekoliko strana, da bi joj se vratili godinama kasnije i bili oduševljeni. Slično je i sa „Seobama“ - jedni ih vole, drugi mrze.

Kada neko kaže „nisam volela lektire, ali morala sam“, to odražava onu tihu prisilu koja je ipak oblikovala čitalački put. Čak i oni koji su mrzeli lektire priznaju da su im neke knjige kasnije postale drage - „Prokleta avlija“, „Orlovi rano lete“, „Derviš i smrt“. Postoji i nesrećna grupa dela koja su prosto bila loše sinhronizovana s uzrastom - „Tihi Don“ sa 2000 stranica, „Hazarski rečnik“, „Lelejska gora“… No, tu su i oni koji su obožavali ceo program - „nisam ih čitala nego sam ih jela“.

Kako birate knjige koje čitate ili planirate da čitate?

Način na koji biramo štivo je poput otiska prsta - jedinstven. Neko se oslanja na opis radnje na poledini, neko na preporuke prijatelja u čiji ukus veruje. Ima i onih koji priznaju da ih lepe korice umeju zavesti. „Ponekad se zaletim i zbog lepih korica“ - nije retkost, a često se ispostavi da je knjiga osrednja. Drugi su pragmatični: posle sadržaja na poledini, otvore knjigu na nasumičnom mestu i pročitaju nekoliko rečenica - to im je dovoljno da procene stil.

Posebno su interesantni oni koji biraju po autoru. Kad neko zavoli pisca, automatski poseže za njegovim celokupnim opusom. „Ako mi se svidi stil pisanja nekog pisca, obavezno kupujem još.“ Preporuke recenzija sa interneta su takođe sve prisutnije, ali mnogi i dalje veruju knjižarima ili prijateljima. Neki idu intuitivno - jednostavno osete da je knjiga za njih. Drugi pak grade čitave spiskove na osnovu žanra - horor, istorijski roman, epska fantastika, klasična književnost.

Da li čitate klasike, malo teže i ozbiljnije knjige, ili se radije opredeljujete za takozvanu čik lit literaturu?

Večita dilema: klasik ili lako štivo? Istina je da većina čitalaca oscilira između ova dva pola, u zavisnosti od raspoloženja i životnih okolnosti. Kada mozak traži odmor, čik lit ili napeti triler dolaze kao melem. A kad duša traži dubinu, poseže se za Dostojevskim, Andrićem ili Kafkom. „Zavisi od raspoloženja. Nekad mi klasik odlično legne, a nekad mi treba nešto mnogo lakše.“ Ova rečenica savršeno opisuje tu fleksibilnost.

Zanimljivo je da postoje čitaoci koji vole ozbiljnu literaturu i nikada ne posežu za laganim žanrovima, baš kao i oni koji smatraju da su klasici dosadni i rado biraju savremenu beletristiku. Ima i onih koji su oprezni: „Ne mogu baš da čitam Dostojevskog - za to mi trebaju laboratorijski uslovi.“ Zahtevni autori traže mir, koncentraciju, odsustvo svakodnevne buke. U poslednje vreme sve više ljudi poseže za psihološkom literaturom, nekom vrstom pomoći i samospoznaje, koja se nalazi na granici između popularne psihologije i filozofije.

Omiljena Koeljova knjiga

Iako su mnogi skeptični prema Paulu Koelju, ne može se poreći da je njegov „Alhemičar“ postao planetarni fenomen. Za mnoge je upravo ta knjiga prva asocijacija kad se pomene ovaj brazilski pisac. Neki izdvajaju „Veroniku je odlučila da umre“ kao posebno dirljivu, dok drugi vole „Zahir“ ili „Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala“. Ima i onih koji priznaju da su ga čitali, ali da im se nije dopao - „Alhemičar mi se opet vratio“ - neki ga citiraju kad im zatreba inspiracija. Jedno je sigurno: Koeljo je autor koji ne ostavlja ravnodušnim.

Omiljeni domaći dečiji pisac

Kad je reč o piscima za decu, neprikosnoveni kralj je Branko Ćopić. Njegove „Orlovi rano lete“, „Ježeva kućica“, „Priče ispod zmajevih krila“ - sve su to dela koja su obeležila detinjstvo generacija. Mnogi ga citiraju i danas: „Branko Ćopić bez konkurencije.“ Odmah uz njega ide Gradimir Stojković, tvorac Hajduka, koji je nasmejavao i učio decu domišljatosti. Tu su i Duško Radović, Mika Antić, Desanka Maksimović - svi oni su u vrhu liste najdražih dečjih pisaca.

Da li ćete ići na sajam knjiga? Imate li već u planu kupovinu neke knjige?

Sajam knjiga je praznik za sve ljubitelje pisane reči. Dok jedni jedva čekaju gužvu i miris štampanih korica, drugi zaziru od prevelike vreve. „Prethodne dve godine nisam stigla da odem i sad ovaj željno iščekujem“ - odzvanja motivacija. Mnogi idu bez plana, ali retko ko se vrati praznih ruku; prosipa se novac na 10, 15, 20 knjiga. Tradicija odlaska sa sestrom, prijateljicom ili partnerom je česta, dok neki radije biraju mirne kućne kupovine ili manje lokalne sajmove.

Omiljeni domaći pesnik

Kad se spomene domaća poezija, najčešće prvo ime je Miroslav Mika Antić. Njegovi stihovi o ljubavi, detinjstvu, zavičaju i prolaznosti imaju tu retku sposobnost da direktno pogode srce. „Mika Antić je genije.“ Odmah za njim su Desanka Maksimović, nežna i duboka, i Aleksa Šantić, čije se pesme o Mostaru i čežnji pamte čitav život. Jovan Dučić, Branko Miljković, Vasko Popa, Milan Rakić - svako od njih ima svoje poklonike. Neki vole poeziju više od proze, a neki je čitaju u posebnim trenucima, kad im treba uteha ili inspiracija.

Književni žanr i najlepša ljubavna priča

Kad se povede razgovor o omiljenom žanru, često se može čuti „epska fantastika“, ali i istorijski romani, trileri, psihološka proza, horori. Ima i onih koji vole sve - od bajki do ozbiljnije književnosti. Ipak, jedna tema uvek posebno dirne: najlepša ljubavna priča. Na vrhu liste gotovo uvek se nađu „Orkanski visovi“ Emili Bronte - strastvena, divlja i destruktivna ljubav Hitklifa i Ketrin. Tu je i „Džejn Ejr“, priča o nježnosti koja osvaja tvrdo srce. „Prohujalo s vihorom“ Margaret Mičel takođe nosi titulu bezvremene ljubavne sage. Među modernijima se često spominju priče o nesuđenim ljubavima iz romana Markesa - posebno „Ljubav u doba kolere“, gde starost ne gasi plamen.

Knjiga koja važi za remek‑delo, a vama se nije dopala

Ovde počinje ono najsubjektivnije u čitalačkom iskustvu. Mnogima se „Ana Karenjina“ učinila predugom i zamornom, iako je priznaju kao remek‑delo. „Na Drini ćuprija“ je neke umorila, dok je drugima postala omiljena posle drugog čitanja. „Proces“ od Kafke, sa svojom apsurdnom atmosferom, često izaziva averziju. Ima i onih koji ne vole „Čekajući Godoa“, „Antigonu“, „Ilijadu“, a neki se čak usuđuju da kažu da im Šekspir ponekad dosadan. „Slika Dorijana Greja“ je nekima magična, drugima naporna. Posebno su zanimljivi oni koji odbacuju čitav opus ruskih klasika - pretežak, depresivan. Ali u tome i jeste čar: isto delo svako doživljava na svoj način, i niko nije u pravu niti u krivu.

Da li ste se ikada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana?

Gotovo svaki strastveni čitalac ima barem jednog junaka koji mu je uzeo dah. Ljevin iz „Ane Karenjine“ - dobri, povučeni intelektualac koji voli zemlju i iskrenost. Hitklif iz „Orkanskih visova“ - mračan, strastven i opasan. Gospodin Darsi iz „Gordosti i predrasuda“ - uzor muškosti i doslednosti. Kapetan Koreli iz „Mandoline kapetana Korelija“ - duhoviti, muzikalni oficir koji osvaja srca. Ima i onih koje privlače komplikovani, buntovni tipovi poput Bajronovskih junaka - Onjegin, Lavrecki, Knez Miškin. Naravno, tu su i junaci Harolda Robinsa - antiheroji velikih strasti i ambicija.

Da li ste ikada razmišljali da napišete roman?

Veliki broj čitalaca gaji tajnu želju da stvori sopstveno delo. Neko je započeo i napisao nekoliko poglavlja u tinejdžerskom zanosu, pa ih odbacio kad je došla zrelost. Drugi još uvek čuvaju ideju u fioci, čekajući pravi trenutak. „Mislim da ću jednog dana napisati, ali hoću dobro da se načitam pre nego što se odlučim.“ Neki su sigurni da imaju talenta, ali ih život odvukao na drugu stranu. Prava umetnost pisanja je retka, ali želja za stvaranjem je česta. „Kad god sam mnogo pisao, ja nisam živeo“ - ta misao odražava svest da pisanje traži potpunu predanost.

Da li vodite evidenciju pročitanih knjiga?

Sve više ljudi beleži pročitane naslove - bilo u svesci, u aplikaciji ili na Goodreads‑u. Neki su vodili čitalački dnevnik još od osnovne škole, s utiscima, imenima likova i citatima. „Na mom spisku je 169 naslova, sigurno ima više, ali wc izdanja nisam unosila.“ Drugi beleže samo beletristiku, izostavljajući stručnu literaturu. Posedovanje evidencije pomaže da se knjige ne zaborave i da se prati sopstveni čitalački put. Neko vodi evidenciju decenijama i broj prelazi hiljadu. Ipak, ima i onih kojima je beleženje odbojno - „Ako ću da zaboravim, nije ni bilo vredno čitanja.“ Izazov Reading challeng‑a (koliko knjiga pročitati u godini) je popularan, mada mnogi misle da čitanje ne treba kvantifikovati.

Koja vam je trenutno fizički najbliža knjiga?

Ovo pitanje otkriva trenutno raspoloženje čitaoca. Neko će odgovoriti „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog, s uvodnom rečenicom „Jesen i život bez smisla“. Drugi drži na stolu „Nečistu krv“ Borislava Stankovića ili „Stakleni zamak“ Džanet Vools. Neko se baš vratio Rastku Petroviću i njegovom „Danu šestom“. Bez obzira na naslov, pitanje otkriva koliko nam knjiga može biti bliska u svakodnevnom životu, čak i kad je ne čitamo.

Da li više volite da pročitate knjigu i vratite je u biblioteku, ili da je posedujete u svojoj ličnoj biblioteci?

Ovo pitanje deli čitaoce na sakupljače i one koji su zadovoljni pozajmljenim primerkom. Posedovanje knjige pruža osećaj sigurnosti - možeš joj se vratiti kad god poželiš, podvući rečenicu, zapisati misao na margini. Oni koji vole da kupuju, često imaju pune police i tretiraju knjige kao male dragocenosti. S druge strane, biblioteke imaju svoj šarm - beskonačan izbor, miris starih listova, ritual vraćanja i uzimanja novih. Ima i onih koji vole elektronske knjige zbog praktičnosti - „nekoliko stotina knjiga u tašni“. U svakom slučaju, ljubav prema čitanju ne zavisi od formata.

Knjiga koju ste najviše puta pročitali

Neke knjige nas teraju da im se vraćamo iznova kao starom prijatelju. „Mali princ“ je takav - svakim čitanjem otkriva novi sloj. „Orkanski visovi“ se takođe ponovo otkrivaju u različitim životnim fazama. „Ana Karenjina“, „Prohujalo s vihorom“, „Hari Poter“ serijal - sve su to naslovi koje ljudi rado ponavljaju. Ponekad su to biografije, poezija, pa i popularni psihološki priručnici. Ima i onih koji se zaklinju da nikad ne čitaju istu knjigu dvaput; ali kad neko kaže „Hari Poter i čitaću je još sto puta“, jasno je da magija postoji.

Da li ste nekada slušali audio knjigu?

Audio knjige su sve popularnije, ali mnogi ljubitelji čitanja nisu ih probali ili im ne odgovaraju. Neki su slušali bajke na audio kasetama kao deca, a danas ih audio format podseća na usporeno pričanje pred spavanje. „Mislim da bih zaspala uz audio knjigu.“ Drugi ih koriste za učenje jezika ili dok putuju. Ipak, većina se slaže da nijedan format ne može zameniti osećaj papira, miris i tišinu u kojoj se reči pretvaraju u slike.

Čitanje na stranim jezicima

Sve više čitalaca poseže za knjigama na engleskom, španskom, italijanskom, pa i ruskom ili mađarskom. Neko čita da bi usavršio jezik, neko zato što prevod ne postoji, a neko jednostavno voli izvorni stil autora. „Na engleskom više obratim pažnju na detalje i jasnije se sećam radnje.“ To je odličan trening za mozak i bogatstvo rečnika. Ipak, čitati na maternjem jeziku ima posebnu draž - spontano razumevanje, igra reči, melodija.

Da li vam se nekada desilo da knjigu jednostavno ne možete ili ne želite da pročitate do kraja?

Svako ima bar jedan takav naslov. Nekad je to klasik poput „Don Kihota“ ili „Tristrama Šendija“. Nekad savremeni hit koji jednostavno ne legne - „Koliba“, „Pedeset nijansi sive“. Neko je ostavio „Na Drini ćuprija“ na dvadesetoj strani, da bi joj se vratio kasnije i pročitao s uživanjem. Dešava se i da knjiga postane preteška za trenutnu emocionalnu fazu - „dejtonski roman me je toliko rastuživao da sam ga odložila“. Mudriji čitaoci prihvataju da ne mora svaka knjiga biti dovršena; život je kratak, a dobrih knjiga mnogo.

Koliko knjiga godišnje pročitate?

Brojke variraju od 10 do 50 i više. Studenti književnosti i pasionirani čitaoci premaše stotinu, dok drugi svedoče da su ih obaveze usporile. „Prosek mi je desetak, otprilike jedna mesečno.“ Neki su svesni da su ranije čitali više, ali i dalje uživaju u svakoj pročitanoj knjizi. Važnije od broja je kvalitet doživljaja.

Da li više volite roman sa srećnim krajem, tužnim ili bez kraja?

Većina kaže da kraj nije presudan, ali da voli celovitu priču. „Bitno mi je da se uklapa u celokupnu fabulu.“ Neki preferiraju srećne krajeve jer pružaju utehu, drugi se dive tragičnim završecima koji ostaju u sećanju. Knjige bez kraja (nedorečene) uglavnom iritiraju - izuzev ako nije reč o namernoj otvorenosti koja podstiče razmišljanje.

Stare antikvarne knjige ili nove?

Postoji posebna ljubav prema starim, pohabanim knjigama koje nose priče prethodnih čitalaca. „Obožavam stare klasike, što stariji to bolji.“ Antikvarnice i pijace su mesta gde se mogu pronaći prava blaga. Drugi vole sjaj novih izdanja, tvrdi povez i savršenu štampu. Oba pristupa imaju svoje čari; suština je ipak u tekstu.

Književni alter ego i lik u čijem ste se psihološkom portretu prepoznali

Prepoznavanje sebe u nekom književnom liku je jedan od najintimnijih čitalačkih trenutaka. Neko će reći „Mali Princ“ - nevin, a mudar. Drugi se pronalaze u Koštani Bore Stankovića, strastvenoj i slobodnoj. Treći u Tatjani iz „Evgenija Onjegina“ - čežnjivoj i odlučnoj. Ima i onih koji su oduvek bili „Bukovski“ u ženskom izdanju, buntovni i cinični. Zanimljivo je koliko različitih ličnosti može da se ogleda u jednom jedinom književnom liku.

Roman koji ste očekivali da vas oduševi, a razočarao vas je

Visoka očekivanja su često uvod u razočaranje. Mnogi su imali takvo iskustvo sa „Sofijinim svetom“ Justejna Gordera - knjiga o kojoj se mnogo pričalo, a nekima se nije dopao stil. „Seobe“ Crnjanskog su kod nekih izazvale otpor, iako su književno remek‑delo. „Ime ruže“ Umberta Eka - zahtevno i guste proze - nije svakome leglo. Neki su se razočarali u „Koelju“, neki u „Pazikućama“ ili savremenim romanima koji su obećavali više nego što su dali.

Omiljeni trileri i najbolja drama

Ljubitelji trilera rado ističu Agatu Kristi, posebno „Deset malih crnaca“, krunu misterije. Harlan Koben i Patriša Kornvel su stalno na listi preporuka. Među dramama, „Hamlet“ i „Magbet“ su večiti favoriti, kao i „Gospoda Glembajevi“ Krleže, „Gospođa ministarka“ Nušića, „Čekajući Godoa“ Beketa, „Visnjik“ Čehova. Drame se čitaju i gledaju s podjednakim žarom; one su ogledalo ljudskih sudbina.

Da li biste voleli da pročitate još neku knjigu?

Naravno, spisak želja je uvek beskrajan. Neko planira „Norvešku šumu“ Murakamija, neko „Lovca na zmajeve“, neko se vraća Dostojevskom ili Andriću. „Sto prvo nađem od Ničči Frenč.“ Spiskovi se prave, knjige se gomilaju na policama i u e‑čitačima, a čitalačka glad nikad ne jenjava.

U svetu gde se informacije smenjuju brzinom svetlosti, knjiga ostaje poslednje utočište sporog, dubokog mislioca. Šta god da čitate, čitajte s ljubavlju. Jer, kako reče jedan veliki pisac: „Čovek psihički mora umeti pustiti da se dogodi - to je za nas prava veština o kojoj bezbrojni ljudi ne razumeju ništa.“ Ta veština se stiče upravo čitanjem - otvorenim srcem i umom koji je spreman da primi sve ono što knjiga nudi.